Koliko zemlje i vode pripada svakom čoveku kad bi se sve podelilo — i da li bi svi bili siti

Zamisli na trenutak da celu planetu stavimo na sto i podelimo na osam milijardi jednakih delova. Ne države, ne nasleđene parcele — doslovno sve: kontinente, okeane, led, pustinje i šume. Svakom čoveku, od bebe u Beogradu do pastira u Sahari, pripalo bi 6.3 hektara površine, od čega 1.84 hektara kopna i 4.46 hektara okeana. Na tom kopnu je, međutim, samo 0.19 hektara oranica — zemlje na kojoj hrana zaista može da raste. Pitanje koje se samo nameće: da li je taj komad dovoljan da čoveka prehrani i napoji cele godine?

Računica koja svakom od nas daje komad planete

Računica je jednostavna: uzmu se podaci FAO-a o površini planete i podele sa 8.1 milijardom ljudi. Ovako to izgleda:

Tip zemljišta	Po glavi
Obradivo (oranice)	0.19 ha
Livade i pašnjaci	0.40 ha
Šume	0.50 ha
Pustinje	0.41 ha
Led (Antarktik, Grenland)	0.21 ha
Planine, gradovi, ostalo	0.13 ha
Kopno ukupno	1.84 ha
Okeani i mora	4.46 ha

Kad se oranice i livade saberu, dobija se 0.59 hektara poljoprivrednog zemljišta po glavi — ali to je samo prosek, broj koji na papiru izgleda uredno. Stvarnost je grublja: Bangladeš ima 0.05 hektara obradivog po glavi, Pakistan 0.07, dok Srbija sa oko 0.5 hektara spada među najbogatije zemlje Evrope. Isti prosek, pa opet — jedan čovek mora da preživi sa parcele manje od pet stotina kvadratnih metara, drugi ima skoro ceo hektar.

Voda: ima je više nego što misliš

Voda je druga polovina priče, i tu brojke brzo izmaknu kontroli. Na planeti ima oko 1.39 milijardi kubnih kilometara vode, ali je 96.5 odsto slano i stoji u okeanima. Kad se i to podeli na osam milijardi glava, svako od nas dobije:

• Okean: 165 milijardi litara — slana, nepijaća
• Led i glečeri: 3 milijarde litara — zarobljeno u ledu
• Podzemne vode: 3 milijarde litara
• Jezera: 22 miliona litara
• Reke: oko 260.000 litara — najdostupnije, a najmanje

Slatka voda čini svega 3.46 odsto ukupne, a ona lako dostupna — reke i jezera — samo 0.013 odsto. Ipak, i taj sićušni deo znači 22 miliona litara po glavi. Čovek godišnje popije oko 1.5 kubnih metara, pa matematički vode ima više nego dovoljno za sve generacije koje dolaze.

Da li je 0.19 hektara dovoljno za hranu

Tu računica izlazi na ispit. Stručnjaci UNCCD-a kažu da je apsolutni minimum obradivog zemljišta za ishranu jedne osobe 0.07 hektara — uz intenzivnu proizvodnju i pretežno biljnu ishranu. Realnija procena, koja ostavlja mesta i za pokoji komad mesa, kreće se od 0.1 do 0.2 hektara.

Brojke idu u istom smeru. Hektar pšenice sa prinosom od četiri tone daje oko tri miliona kilokalorija — dovoljno da prehrani tri do četiri osobe godišnje. Sa prosečnih 0.19 hektara po glavi, čovečanstvo dakle ima dovoljno oranica da se nahrani, bar na papiru.

Istorija, međutim, pokazuje koliko je ta margina tanka. Godine 1961. na svakog čoveka je dolazilo 0.45 hektara obradivog, a danas je to 0.19. Populacija je rasla brže od zemlje, pa nas od gladi dele samo prinosi koji su u isto vreme porasli.

Pravi problem nije količina

Kad se sve podeli ravnopravno, ispada da hrane i vode ima dovoljno za sve. Problem je u tome što se ništa ne deli ravnopravno i što ono što imamo trošimo na pogrešan način.

Polovina svetske hrane završi u smeću, a 70 odsto dostupne vode ode na poljoprivredu. Istovremeno, 52 odsto poljoprivrednog zemljišta na planeti je umereno ili ozbiljno degradirano, dok erozija godišnje odnese oko 10 miliona hektara — površinu veličine Islanda. Zato glad i višak postoje u istom trenutku, često u istim zemljama.

Šta to znači za Srbiju

U toj računici Srbija je na dobroj strani. Sa oko 0.5 hektara obradivog po glavi duplo smo iznad svetskog proseka, a Vojvodina spada među najplodnije regione Evrope — zemlja koja bez navodnjavanja daje prinose o kojima pola planete može samo da sanja.

Tri stvari, ipak, zaslužuju pažnju. Prvo, plodno zemljište se kod nas prodaje i betonira brže nego što se štiti. Drugo, prinosi zaostaju za zapadnom Evropom zbog stare mehanizacije i slabog navodnjavanja. Treće, suše na jugu postaju pravilo, ne izuzetak — i to polako menja računicu koju smo nasledili.

Kad bi se planeta sutra podelila na jednake delove, svako od nas bi dobio dovoljno: 0.19 hektara oranica dovoljno je za kalorije, a 22 miliona litara vode dovoljno je da čoveka napaja gotovo 15.000 godina. Problem nikada nije bio u tome da Zemlja nema dovoljno za sve. Problem je u raspodeli, bacanju i zapostavljanju — a to je računica koju možemo da promenimo, za razliku od površine planete.