Ko kontroliše AI koji zamenjuje rad — pet kompanija drži 71 odsto računarske moći

U prvom delu pisali smo o tome da li će veštačka inteligencija ukinuti rad: Musk najavljuje rad kao opciju za deset do dvadeset godina, Altman univerzalni osnovni dohodak, a Harari klasu ekonomski beskorisnih, dok Kejnsova 15-časovna nedelja stoji kao opomena. Ali mašine koje zamenjuju radnike već imaju vlasnike, i oni se broje na prste jedne ruke.

Pravo pitanje nije hoće li tehnologija uzeti posao, nego ko kontroliše mašine koje ga uzimaju i kako deliti ono što proizvedu. Dok se predviđa budućnost bez posla, pet kompanija već kontroliše skoro svu računarsku snagu na kojoj se modeli prave. Evo šta predlažu i šta kažu prvi eksperimenti.

Pet kompanija drži više od dve trećine AI računara

Izračunali su u Epoch AI da Amazon, Google, Meta, Microsoft i Oracle zajedno drže 71 odsto svetske kumulativne AI računarske snage, merene u H100-ekvivalentima (četvrti kvartal 2025). Početkom 2024. udeo je bio 62,5 odsto — koncentracija raste.

Unutar petorke Google drži 23,4 odsto svetske snage, Microsoft 18, a Meta 11,7. MIT Technology Review je decembra 2023. izašao s naslovom ‘Make no mistake — AI is owned by Big Tech’, odnosno: AI je u vlasništvu velike tehnologije. AI Now Institute je tezu razradio u izveštaju ‘Artificial Power’ (jun 2025).

Porez na robote — stara ideja koja se vraća

Ako mašina uzme radno mesto, zašto ne bi plaćala porez kao radnik? To je u februaru 2017. predložio Bil Gejts u intervjuu za Quartz: robot koji zameni čoveka treba da plaća porez sličan porezu na zaradu.

U maju 2024. Majkl J. Ahn iz Brookings instituta objavio je studiju ‘A case for a robot tax’ — porez na kompanije koje koriste AI i robote sposobne za autonomno odlučivanje. Cilj je dvostruk: ekonomska podrška ljudima koje automatizacija izbaci i podsticaj firmama da razmisle da li je automatizacija zaista bolja od ljudi kada su troškovi blizu. Za to bi robotima trebalo dati ‘pravni subjektivitet’ — ne ljudska prava, nego osnovu za oporezivanje i odgovornost, kakvu korporacije već imaju.

Novac umesto posla

Druga škola kaže: ne oporezuj mašine, plaćaj ljude. Najveći američki eksperiment univerzalnog osnovnog dohotka finansirao je Sam Altman, čovek na čelu OpenAI-ja. Studija OpenResearch, objavljena u julu 2024, pratila je hiljadu ljudi koji su tri godine dobijali po 1.000 dolara mesečno, bez uslova.

Primalci su radili 1,3 sata manje nedeljno, a mlađi od 30 godina 1,8 sati manje — ali su češće upisivali obrazovanje. Njihova primanja, uključujući transfer, bila su oko 10.000 dolara viša godišnje, kućna oko 6.100, a zaposlenost je pala za samo dva procentna poena u drugoj i trećoj godini. Ključni zaključak: ljudi nisu prestali da rade — dobili su izbor da rade manje, biraju bolje poslove i ulažu u sebe, i 5,5 procentnih poena češće spremni da traže ‘sadržajan posao’.

Aljaska kao laboratorija

Alaska Permanent Fund postoji od 1976: naftni prihodi se ulažu u fond, a svaki građanin dobija dividendu o kojoj ne polaže račune. Prošle godine to je bilo 1.702 dolara, ove 1.000, prema izveštajima Alaska Beacona i agencije AP.

Taj model inspirisao je predlog Endrua Lihija u Bloomberg Tax (oktobar 2024): AI tretirati kao ekstrakciju prirodnog resursa — ljudsko znanje je resurs koji AI kopa. Predlaže porez na parametre modela, milioniti deo centa po parametru, što bi velike modele koštalo desetine do stotine miliona dolara. Novac bi se slivao u državni investicioni fond, kao što Norveška radi s naftom; njen fond od oko 1,7 biliona dolara najveći je na svetu.

Plati ljude za podatke

Treća ideja ne dira ni robote ni fondove, nego podatke. Džaron Lanijer je još u knjizi ‘Who Owns the Future?’ iz 2013, a potom i u intervjuima za CNBC, zastupao tezu da ljudi treba da budu plaćeni za podatke kojima se treniraju AI modeli: ako tvoji podaci stvaraju vrednost, deo te vrednosti pripada tebi.

Mašine koje pojačavaju, ne zamenjuju

Ekonomisti Daron Adžemoglu i Sajmon Džonson u knjizi ‘Power and Progress’ (MIT, 2023) prave ključnu razliku. Većina današnje automatizacije spada u ‘so-so automation’ — tehnologiju koja samo zamenjuje radnika bez stvarnog povećanja produktivnosti, kao samouslužne kase koje su uklonile blagajnike. Nasuprot tome je ‘machine usefulness’ — alat koji pojačava ljude, poput AI pomoćnika kućnim negovateljima.

Predlažu poresku reformu koja nagrađuje zapošljavanje više od automatizacije, vlasništvo nad podacima za korisnike i porez na digitalno oglašavanje. ‘Mnogi algoritmi se prave da zamene ljude što je više moguće. Mislimo da je to potpuno pogrešno’, kaže Džonson. ‘Napredak se pravi tako što mašine budu korisne ljudima, ne tako što ih zamenjuju.’ A Adžemoglu dodaje: ‘Raskrsnica je pred nama, nije kasno.’

Nijedno rešenje nije savršeno: porez na robote lako postane deo troškova poslovanja, osnovni dohodak menja živote, ali ne i odnos moći, a porez na parametre zvuči elegantno dok neko ne objasni kako se meri. Ipak, svi predlozi vode ka istom izboru: da li će tehnologija služiti šačici koja je gradi, ili svima čijim je znanjem i podacima izgrađena. Odgovor nije tehnički, nego politički.

Dok kod nas traje rasprava da li će AI uzeti posao, u Aljasci već dele dividendu, u Norveškoj su naftu pretvorili u fond, a u Americi su hiljadu ljudi isplatili da vide šta se dešava kada ljudi dobiju izbor. Nijedno društvo još nema gotov odgovor, ali eksperimenti su već počeli — a njihove rezultate ćemo svi zajedno plaćati ili deliti.